LONDONSKE DOGODOVŠTINE

I have seen much to hate here, much to forgive.
But in a world where England is finished and dead,
I do not wish to live.

Alice Duer Miller, The White Cliffs

Sadržaj:

Saudijski princ

Jednom prilikom nekom saudijskom princu (bratiću princa Fahda) nisam umela da skuvam engleski čaj, a umesto toga sam mu ponudila cigarete (koje sam donela sa sobom u London), Milde Sorte (bljak!), a on nesrećnik prihvatio, ali ja tada nisam znala da je on princ (nije mi rekao njegov vozač), a sutradan mi je poslao parfem sa pozdravima najsimpatičnijoj i najprirodnijoj osobi koju je sreo! Zamislite, on je mislio da se ja ponašam tako uobičajeno, kao da srećem prinčeve svaki dan, a nije znao da mi niko nije rekao da je on princ. Uostalom, ni tada, a ni sada, nije mi previše stalo do prinčeva. A kad je saznao moj pokojni zet Ibrahim (da nisam princu skuvala čaj), hteo čovek već tada da se šlogne. Trčao je na telefon da se što pre izvine, a onda je dobio još više porudžbina za rent-a-car od Saudijaca (zahvaljujući meni!). Pokoj mu duši, bio je dobar čovek.

Carmel McCourt

Prisustvovala sam rađanju zvezde Carmel i njenog hita Bad day, jedne godine, jednog proleća u Londonu, u Strutton Park Hotelu, gde sam radila kao sobarica. Slušala sam taj hit na Top of the Pops jednog četvrtka, a uveče me je pozvala prozaična i neupadljiva devojka iz Mančestera (koju sam viđala kad sam spremala sobe) da proslavimo, a nisam imala pojma da je ona to snimila par dana pre toga, a u sledećem broju Melody Maker-a, izišla je na naslovnoj strani (mislim da ga imam još negde u kući), sa velikim naslovom "What a good bad day!"

Ahmed El Shenawi

Ahmed El Šinaui nam otvara vrata svog stana, širokim osmehom dobrodošlice nas pozdravlja, sporo pomerivši svoje ogromno telo da nas propusti, otkrivajući pri tom sitnu ženu iza njega koju nam predstavlja kao svoju suprugu. Primećujem u polumraku hodnika, veliku palmu, mermerom obložene zidove, puno zelenila, kraj kojeg ulazimo u veliku sobu, sa još više zelenila. Sa urođenom istočnjačkom gostoljubivošću pokušava da nam boravak u svom novom stanu učini što prijatnijim. Svetla su prigušena, osećam se neobično u tom polumraku, razbijenom presijavanjem lišća biljaka, jezicima koji se mešaju. Dominira arapski kojim on nešto uzbuđeno objašnjava Ibrahimu, mom zetu, njegovom kumu, zatim prevodi na engleski, kako je tog dana dobio britanski pasoš. Konačno, posle mnogo godina, on, Ahmed je britanski građanin, sa svim privilegijama i poštovanjem koje obezbeđuje ta mala crna knjižica na kojoj piše British passport. A istog popodneva je potpisao i ugovor za reklamu, dobiće puno para za to, kaže, a u izgledu je i nova uloga, javio mu agent.

Posle uloge u "Ponoćnom ekspresu", njegova karijera potpuno anonimnog glumca, sa neuglednim telom, krenula je neočekivano uspešno, i to u zemlji najboljih glumaca na svetu.

Ali on je autentičan, kaže, milujući ogromni stomak, smejući se, pri čemu se to telo obloženo debelim slojem sala, trese i preliva preko stolice. On je sada srećan, novi stan, nova uloga, prepoznatljivost među zemljacima u Londonu i konačno crna propusnica u svet.

Njegova žena nas vodi u kratko razgledanje stana, ponosno ukazujući na neke detalje nameštaja. Ne shvatam zašto se osećam neobično u tom stanu, dok moja sestra nije zatražila grančicu neke egzotične biljke, koju je gledala celo veče. Nije je dobila, jer Ahmedova žena reče da je plastična, smejući se, laka za održavanje. Ona se izvini, ode da pogleda da li dete spava. Sestra i ja nastavismo razgledanje i onda shvatismo da je ceo stan jedna scenografija, sklopljena od najrazličitijih delova scenografija iz filmova i predstava u kojima je igrao, palma na ulazu je uspomena iz reklame koju je snimio par godina pre toga, "mermer" se na pojedinim mestima oljuštio, delovi "drvenog" nameštaja su se odlepili, neki predmeti su bili neupotrebljivi za upotrebu. "Pa, ovde ništa nije pravo", gotovo sa zaprepašćenjem utvrdismo.

A onda se sestra nasmeja: "Misliš li da je čaj koji smo pili bio pravi?"

Oglasi se Ibrahim sa njegovim "Jala, jala, Anđela, jala Rada", pozivom da je vreme da se krene kući. Ostavismo Ahmeda u njegovom svetu, srećnog, kako nam maše sa stepenica crnim pasošem.

U kolima Ibrahim se okrenu i reče mi: "Znaš, Rada, ja sam odbio tu ulogu. Predložio sam Ahmeda. A da sam je prihvatio, sada bih i dalje bio glumac. Ovako..." I tu Ibrahim sa neskrivenom tugom prekide.

A kada smo došli kući, Ibrahim se nagnuo nad svog zaspalog jednogodišnjeg sina Eamona, ponavljajući tiho da ga ne probudi: "Amuna, habibi, Amuna habibi..."

"Tako sam srećan", reče, spremajući nam čaj.

Ibrahim Zada, nekad popularan egipatski glumac, želeo je da bude sahranjen u Kairu. Želja mu je ispunjena. Suviše brzo.