Moj put je bio jednostavan. Postao sam član redakcije novog dnevnog lista kao pisac uvodnika. Moji podvizi na ovom polju izazvali su užas i pometnju, pa je moj predlog da pažnju usmerim ka muzičkoj kritici bio pozdravljen s neizrecivim olakšanjem, pošto se za taj posao povremeno ludilo smatralo preimućstvom. Dali su mi rubriku, upravo kao što su mogli dati i izolovanu sobu u domu za poremećene, i od tada pa sve do pre neki dan - u periodu od gotovo sedam godina - pisao sam svake nedelje, u tom ili nekom drugom listu, članak pod opštim naslovom "Muzika", čiji je prvi uslov bio - kao pitanje dobrog novinarstva - da bude isto toliko privlačan za običnog čitaoca, muzičara i nemuzičara, kao bilo koja druga rubrika lista u kojem je izlazio. Mnogi urednici ne veruju da se to može postići. Ali većina urednika i ne zna kako se uređuje.
Sasvim je jasno da kritičari moraju posedovati znatno obrazovanje da bi muzička kritika u svim listovima dobila prostor i bila uvažavana kao u listu World. Postoje tri glavne kvalifikacije za muzičkog kritičara, pored opšteg uslova, tj. zdravog razuma i poznavanja sveta. On mora imati odnegovan ukus za muziku, mora biti iskusan i vičan pisac, i mora biti izvežban kritičar.
Ali pošto je iz novinarskih razloga književna kvalifikacija najvažnija - jer nijedan urednik, kada dobije zanimljiv rukopis, nikad ne pita je li reč o kritici ili o ogovaranju, niti ga brine da li je sa stručne strane bar malo precizniji od izmišljenih uputstava za plovidbu po Guliverovom brodu - nisu retki novinari koji postaju muzički kritičari samo zato što je to jedina mogućnost koja im se nudi, i koji svoje nedostatke pokrivaju obiljem opisa i sitnim vestima o muzici i muzičarima. Ako takav kritičar nosi u sebi latentne kritičarski i muzičke sposobnosti, naučiće svoj posao za nekoliko godina; međutim neki pisci ove vrste nemaju takvih sposobnosti i posao nikad ne nauče.
Izvesni operski pevač, (Giuseppe Ciampi), koga sam se setio povodom nepotvrđene vesti o njegovoj smrti na Malti, dobio je prošle sezone od mog uvaženog kolege skoro kažnjivo dobronamernu kritiku za jednu svoju predstavu. Međutim, umetnik je tvrdio da je smisao kritike bio da otvori oči impresarijima i ukaže na neospornu činjenicu da on više nije u naponu snage. I pošto su novine u kojima je prikaz objavljen mogle da plate bilo koji iznos na ime odštete, on ih je tužio. Parnica se izrazito povoljno odvijala za kritičara, jer čak ni porotu nije bilo teško uveriti da je kritika grešila samo u pogledu popustljivosti. Ali jedan od dokaza bio je i taj da je kritika snizila tržišnu vrednost umetnikovih usluga, što svaka nepovoljna kritika mora da izazove ako uopšte ima nekog dejstva. Na temelju toga porota je donela odluku u korist umetnika, a protiv kritičara, nalažući naknadu štete u visini od jedne pare, kako bi naglasila svoje mišljenje da bi kritičar bio u pravu kad bi njegovo zanimanje bilo zakonom regulisano.
Uprkos nepovoljnoj odluci porote, pojedini kritičari su izrazili zadovoljstvo ishodom sudskog spora, pošto je umetnik dobio dobru lekciju - ništa nije postigao, a izložio se i velikim troškovima i gubljenju ugleda, da ne govorimo o bojkotu u štampi koji se spontano javio iz onog esprit de corps kritičara, bez ikakvog izričitog dogovora među njima.
Za sijaset koncerata posle prošlog četvrtka ne mogu da ponudim ništa osim izvinjenja. Treba da objasnim da sam ja - dok ostali svet ima utvrđeno radno vreme i slobodne nedelje - primoran da prihvatim prostiji raspored: da radim dok se ne srušim, tako da ponekad padam u iskušenje da napišem predstavku parlamentu i tražim izglasavanje radnog zakona koji bi rešio moj slučaj. U četvrtak, pošto sam bez prekida radio od 4. oktobra, procenio sam da se sprema strašno nevreme i odlučio sam da radije umrem negoli da pipnem još neki posao. Čeznuo sam da sedim u udobnoj naslonjači, da apsolutno ništa ne radim, nego da lenjo posmatram nekog drugog kako naporno radi nešto zanimljivo i bez ikakve veze s muzikom. Posle izvesnog razmišljanja otišao sam kod mog zubara. Posle dugog i izbezumljujućog niza klavirskih resitala, ništa me tako ne smiruje kao izuzetno vešta ruka koja struže moje zube. Ali lice mog zubara bilo je žuće, a njegove oči umornije od mojih kada mi je sopštio da to popodne ni za šta na svetu neće ni da pipne neki posao. I tako sam razočaran otišao kući. To je, pazite, čista istina, a ne ekstravagantnost koju sam prigodno izmislio. dodajem ovo uveravanje zato što - premda uvek mogu postići da moje nastranosti izgledaju uverljivo - ne mogu to isto postići i sa istinom.
The World, 16. decembar 1891.
Ljudi ističu dokaze o ličnom stavu u mojim prikazima kao da me optužuju za neki prestup, a ne znaju da kritiku koja je napisana bez ličnog stava ne vredi ni čitati. Sposobnost razlikovanja dobre od loše umetnosti sasvim je lična stvar i upravo ona čoveka čini kritičarem. Umetnik koji moje potcenjivanje pripisuje navodno ličnom neprijateljstvu s moje strane, potpuno je u pravu: ako ljudi postignu manje od najboljeg, a to manje je istovremeno i rđavo i samodopadljivo, ja ih mrzim, gnušam ih se, gadim, čeznem da ih raščerečim i da ih u komadima razbacam po pozornici ili podijumu. (U operi često dolazim u neodoljivo iskušenje da od stražara ispred zgrade pozajmim njegovu dvocevku i jedan-dva šaržera municije, da bih oslobodio svet od nekog nesposobnog dirigenta ili od uobraženog i nemarnog umetnika, a uzdržavam se samo iz straha - jer sam loš strelac - da ne pogodim kakvu nedužnu osobu i ne navučem na sebe krivicu zbog ubistva nekog zaslužnog umetnika.)
Istovremeno, odlični umetnici pobuđuju u meni najtoplije lično poštovanje, koje sa zadovoljstvom iskazujem u svojim kritikama, ni najmanje ne vodeći računa o smešnim idejama kao što su pravičnost, nepristrasnost i ostali ideali.
The World, 3. septembar 1890.
Copyright R&B 2003. All rights reserved.