(...)
Elem, ode neko Jelly Roll Mortonu i reče mu: na onom brodu postoji neki tip koji od klavira radi šta hoće, kad hoće svira džez, a kad neće, svira nešto što je kao deset džezova odjednom. Jelly Roll Morton je imao malo čudnu narav, svi su to znali. Reče: "Kako to neko ume dobro da svira, a nema muda da sidje sa jednog glupog broda?" I krene da se smeje, kao ludak, on, čovek koji je izmislio džez. Moglo je na tome i da se završi da neko ne reče: "Smej se ti, smej, ali ako taj odluči da se iskrca, eto tebe opet da sviraš po bordelima, tako mi Boga, po bordelima." Jelly Roll prestade da se smeje, izvadi iz džepa mali pištolj sa drškom od sedefa, uperi ga u glavu tipa sa kojim je razgovarao i ne opali; samo procedi: "Gde je to sranje od broda?"
(...)
Jelly Roll Morton opsova hiljadu puta, onda iz svog džepa plati povratnu kartu za Evropu, i ukrca se na Virginian, on koji nikada nije kročio na brod ako to nije onaj koji ide gore-dole po Misisipiju. "Ovo je najgluplja stvar koju sam ikada u životu uradio", reče, uz pokoju psovku, novinarima koji su došli da ga isprate sa 14.mola bostonske luke. Zatim se zaključa u kabinu i sačeka da kopno postane svetlo u daljini, sećanje, nada.
(...)
Drugog dana plovidbe u 21 i 37 na Virginian-u poslatom sa 20 čvorova na putovanje po Evropi, pojavi se Jelly Roll Morton u sali za ples prve klase, veoma elegantan, u crnom. Svi su dobro znali šta im valja činiti. Baletani se zaustaviše, mi iz orkestra odložismo instrumente, barmen natoči viski, svi zanemeše. Jelly Roll uze viski, približi se klaviru i pogleda Hiljadu devetstotog u oči. Ne reče ništa, ali u vazduhu se oseti nešto kao:
"Diži se odatle!"
Hljadu devetstoti ustade.
"Vi ste onaj što je izmislio džez?"
"Da. A ti mora da si onaj koji svira samo kad mu je Okean pod dupetom, zar ne?"
"Da."
Tako su se predstavili jedan drugom Jelly Roll upali cigaretu, stavi je na ivicu klavira, sede i poče da svira. Ragtime. Tako nešto se nikada ranije nije čulo. nije svirao, klizio je. Kao da je svilena podsuklnja kliznula sa tela žene koja je plesala. Sve javne kuće Amerike bile su u toj muzici, ali luksuzne javne kuće, one gde je i garderoberka lepa. Jelly Roll zavši kao da veze male nevidljive note - visoko, visoko, pri kraju klavijature - malu nisku bisera prosutih po mermernom podu. Cigareta je sve vreme stajala tamo na ivici klavira: do pola izgorela, ali je pepeo još uvek bio na njoj. Reklo bi se da nije hteo da padne da ne napravi buku. Jelly Roll uze cigaretu izvedju prstiju, ruke kao dva leptira, rekoh vam, uze cigaretu, a pepeo je još uvek bio na njoj, nikako nije padao, možda je to bio neki trik, ne znam, u svakom slučaju nije padao. Ustade, čovek koji je izmislio džez., približi se Hiljadu devetstotom, gurnu mu cigaretu pod nos, nju i sav taj lepo namešten pepeo i reče:
"Ti si na redu, mornarčino."
Hiljadu devetstoti se osmehnu. Počinjao je da se zabavlja. Ozbiljno. Sede za klavir i napravi najveću glupost. Odsvira Vrati se tatice, beskrano idiotsku pesmu, dečiju pesmicu, čuo ju je od nekog emigranta pre mnogo godina, i otada mu se vrzmala po glavi, svidjala mu se, zaista, ne znam šta je u njoj nalazio, ali dopadala mu se, činila mu se strašno dirljivom. naravno da se to nije moglo nazvati bravuroznim komadom. Da sam hteo, čak i ja bih uspeo da je odsviram. On je svirao poigravajući se niskim tonovima, ponavljajući poneki deo, dodajući dva -tri svoja ukrasa, ali sve u svemu, to je bila i ostala glupost. Jelly Roll je pomalo ličio na nekoga kome su ukrali božićne poklone. Prostreli Hiljadu devetstotog očima kao u vuka, te ponovo sede za klavir. Odlepi takav bluz koji bi rasplakao i nemačkog mašinovodju, činilo se da je tu sav pamuk svih crnaca, i da ga on, svojim notama, skuplja. Dušu da ispustiš. Svi su bili na nogama; šmrcali su i aplaudirali. Jelly Roll se i ne potrudi da se pokloni, ništa, videlo se da mu je puna kapa svega.
Opet dodje red na Hiljadu devetstotog. Već je loše počeo, jer je seo za klavir očiju punih suza, ovolikih, zbog bluza, potresao se, može čovek da ga razume. Najsmešnije od svega je šta je on izabrao da svira, i pored sve te muzike koja mu je bila u glavi i rukama. Izabrao je bluz koji je maločas čuo. "Tako je lep", kazao mi je kasnije, sledećeg dana, da se opravda, zamisli. On zaista nije imao pojma šta je duel, blage veze nije imao. Odsvira onaj bluz. Da stvar bude gora, u njegovoj glavi taj bluz se pretvori u gomilu akorda, sporih, u nizu, jedan za drugim, ubistvena dosada. Svirao je sav skupljen nad klavijaturom, uživao je u svakom akordu ponaosob, i u onim neobičnim, pre svega disonantnim, baš je uživao u njima. Ostali - manje. kad je zavšio začu se i poneki zvižduk.
Tu Jelly Roll Morton definitivno izgubi strpljenje. Skoči na klavir, umesto da se odšeta do njega. Za sebe, ali dovoljno jasno da ga svi dobro razumeju, prosikta nekoliko veoma jasnih reči:
"E pa... idi u materinu, govnaru."
Onda stade da svira. Ali svirati nije prava reč. Žongler. Akrobata. Sve ono što može da se uradi sa klavijaturom od 88 dirki, on je uradio. Monstruoznom brzinom. Ne pogrešivši nijednu notu, ne pomerivši nijedan mišić na licu. To i nije bila muzika: bilo je to nadmetanje, prava pravcata magija. Čudo bez svetaca. Čudo. Ljudi potpuno poludeše. Vrištali su i aplaudirali, nešto tako nikada ranije nisu videli. Bila je frka kao da je Nova godina. U svoj toj gužvi, pored mene se stvori Hiljadu devetstoti; imao je facu najrazočaranijeg čoveka na svetu. I pomalo začudjenog. Pogleda me i reče:
"Ej, onaj tamo je prava budala..."
Nisam mu odgovorio. Nisam imao šta da mu odgovorim. On se nagnu prema meni i reče:
"Daj mi cigaru, hajde."
Bio sam toliko zbunjen da je uzeh i dadoh mu je. Hoću da kažem - Hiljadu devetstoti nije pušio. Nije pušio nikada ranije. Uze cigaretu, okrenu se i ode da sedne za klavir. Trebalo im je malo vremena. onima u sali, da shvate da on sedi tamo i da najverovatnije hoće da svira. Ču se i par težih provala, smeh, poneki zvižduk, takvi su ljudi, zlobni prema onome ko gubi. Hiljadu devetstoti strpljivo sačeka da oko njega nastane kakva-takva tišina. Zatim baci pogled na Jelly Rolla koji je stajao za šankom i ispijao čašu šampanjca, i sasvim tiho reče:
"Sam si ovo tražio, govnavi pijanisto."
Zatim odloži moju cigaretu na ivicu klavira.
Ugašenu.
I poče.
(U pozadini ide melodija fantastične virtuoznosti, kao da je sviraju četiri ruke. Ne traje više od pola minuta. Završava se pljuskom snašnih akorda. Glumac sačeka da se završi, a onda nastavlja.)
Eto tako.
Publika je sve upila, ne dišući. Sve, bez daha. Očiju uprtih u klavir i otvorenih usta, kao pravi imbecili. Ostadoše tako, u tišini, sasvim zaglušeni, a posle tog ubistvenog pljuska završnog akorda, koji kao da je sviralo stotinu ruku, činilo se da će klavir, svakog časa, eksplodirati. U toj neverovatnoj tišini, Hiljadu devetstoti ustade, uze moju cigaretu, nagnu se malo napred, preko klavijature, i približi cigaretu žicama klavira.
Lagano pucketanje.
Izvuče je odande, upaljenu.
Kunem se.
Lepo upaljenu.
Hiljadu devetstoti ju je držao u ruci kao neku malu sveću. On nije pušio, nije znao ni kako da je drži izmedju prstiju. Napravi nekoliko koraka, stiže pred Jelly Roll Mortona. Pruži mu cigaretu.
"Popuši je ti. Nisam ja za to."
(...)
Jelly Roll Morton je ostatak puta proveo zatvoren u svojoj kabini. Kada su stigli u Sauthampton, iskrca se sa Virginian-a. Sledećeg dana krete na put za Ameriku. Ali nekim drugim brodom. Nije više hteo da čuje ni za Hiljadu devetstotog, ni za sve ostalo. Hteo je da se vrati i tačka.
Sa palube treće klase, naslonjen na ogradu, Hiljadu devetstoti ga vide kako silazi u njegovom lepom belom odelu, sa svim koferima, lepim, od svetle kože.
Sećam se da je samo rekao:
"A u materinu i džez."
Copyright R&B 2004. All rights reserved.