SVICI SVETLE SAMO DOK LETE

Zadnji put kada sam videla rodni kraj. Dalmacija, pred rat. Gornja kala. Stare kuće mojih predaka. Tu sam se igrala i provodila letnje i zimske raspuste. Leti, uveče, umorna od igre, slušala priče starijih na toplom kamenu, pijući hladno mleko. I hvatala svice sa drugom decom, skupljajući ih u tegle, unosila u kuću da svetle umesto petrolejke. A onda mi je baba rekla da svetle samo dok lete. Tako obična rečenica, izrečena bez ikakve simbolike, samo konstatacija, postala je još jedan životni moto.

I u toj kali, tokom kratkih letnjih pljuskova, pravila male vodopade od osušenih listova kukuruza. Tu me je u igri ujela stara kuja, jos nosim ožiljak iznad levog kolena.

Iznad kuća, u malom potoku sa najboljom drugaricom sa istim imenom, hvatala punoglavce. Otkidala gušterima repove.

Iznad kuća, u brdu, su ostaci neke tvrđave gde smo kao deca u ostacima zidova pravili svoje odaje od kamena. Zidali ispočetka srušene ostatke. Skupljali kamenje sa fosilnim ostacima riba i školjki. I taj zadnji put skupila sam nekoliko i ponela sa sobom.

Ali neću se više sećati...

Samo kad bi mi neko rekao da li svici još uvek svetle.

A nema ko...