Luisa Valensuela

TANGO

Rekli su mi:

U ovom salonu treba da sedneš blizu šanka, levo, nedaleko od kase; uzmi neko vino, nemoj da tražiš ništa jače jer nije primereno ženama, nemoj da piješ pivo, jer te pivo tera da piškiš, a to nije za dame, poznat je slučaj jednog momka iz ovog kraja koji je ostavio devojku kada je video da izlazi iz toaleta, ja sam mislio da je ona sama duhovnost, vila, objasnio je, valjda, momak. Devojka je ostala da oblači svece, u ovom kraju taj izraz još uvek označava samoću i usedelištvo, na šta se vrlo ružno gleda. Kod žena, naravno. Tako su mi rekli.

Ja sam sama i tokom nedelje mi nije važno, ali subotom volim da budem sa nekim i da me neko čvrsto stegne. Zbog toga igram tango.

Naučila sam sa velikom predanošću i trudom, u cipelama sa visokom potpeticom i uskom suknjom sa izrezom. Sada čak u tašni nosim klasične elastične navlake, što bi bilo isto kao da sam teniser i da stalno nosim sa sobom reket, samo što one nisu toliko glomazne. Nosim navlake u tašni i ponekad kada moram da čekam u redu u banci ili ispred nekog šaltera, ja ih mahinalno, bez razmišljanja pomilujem i možda se, ne znam, tešim pri pomisli da bih u tom trenutku mogla da igram tango umesto da čekam da se neki bezobzirni službeničić udostoji da me usluži.

Znam da negde u gradu, bez obzira na to koliko je sati, ima neki salon gde se u polumraku pleše. Tamo se na može znati da li je noć ili dan, nikom nije važno da li je noć ili dan i navlake služe da oko risa stegnu obične cipele, deformisane od toliko šipčenja u potrazi za poslom.

Subotom uveče je potrebno bilo šta osim posla. I, kao što su me posavetovali, sedim za stolom blizu šanka i čekam. U tom salonu šank je ključno mesto, naglasili su mi, tako mogu da te ošacuju muškarci koji idu u toalet. Oni stvarno sebi mogu da dozvole luksuz. Gurnu pokretna vrata iz sve snage, zapahne nas rafal amonijaka, i ponovo iziđu olakšani i spremni da ponovno zaigraju.

Sada već znam kada treba da igram sa nekim od njih. I sa kim. Uočavam onaj vrlo lagani pokret glavom koji mi govori da sam izabrana, prepoznajem poziv i kada želim da ga prihvatim vrlo mirno se osmehnem. Znači - prihvatim i ne mrdam; on će doći po mene, pružiće mi ruku, staćemo jedno spram drugog na ivicu podijuma i pustićemo da se zategne nit, da bandoneon svira sve jače, sve dok ne dođemo do ruba eksplozije i onda, u nekom neočekivanom akordu, on će mi staviti ruke oko struka i isplovićemo.

Sa punim jedrima veslamo praćeni vetrom ako je milonga, ako je tango podupiremo se. I noge nam se ne zapliću jer mi on mudro ukazuje na manevre lupkajući me po leđima. Bude poneki novi korak, neka figura koju ne znam i improvizujem, pa ponekad i osvetlam sebi obraz. Pustim jednu nogu da klizi, poduprem se o desni bok, ne odvajam noge više nego što je preko potrebno, on elegantno gazi, i ja ga pratim. Ponekad se zaustavim, kada mi srednjim prstom lagano pritisne leđa. Stavljam ženu u mrtvu tačku, govorio mi je učitelj i tada treba da se zalediš usred koraka da bi on mogao da izvede svoje figure.

Stvarno sam naučila, skroz sam ga upila, što bi rekli. Kod muškarca, reč je o čitavoj strategiji koja nagoveštava nešto drugo. To je tango. I tako je lepo da se na kraju prihvati.

Zovem se Sandra, ali na ovim mestima volim da me zovu Sonja, tako sam nekako duže izvan jave. U svakom slučaju, malo ko ovde pita za ime, ili kaže kako se zove, malo ko uopšte govori. Neki se, to jeste, smeškaju sami za sebe slušajući tu unutrašnju muziku po kojoj igraju i koja nije uvek satkana od nostalgije. I mi žene se smejemo, osmehujemo. Ja se smejem kada me uzastopno biraju (i ćutimo, ponekad se smeškamo nasred podijuma čekajući sledeću stvar), smejem se zato što ta muzika, tango, curi kroz pod, cedi nam se kroz stopala, podrhtavamo od nje i nosi nas.

Volim ga. Tango. A utoliko i onoga ko mi prstima prenosi osnove pokreta i igra me.

Nije mi teško da vraćajući se kući pešačim više od trideset ćoškova. Ponekad subotom potrošim na milongu pare za autobus i baš me briga. Ponekad subotom zvuk truba, gotovo nebeskih, nadjača bandoneone i počnem da lebdim. Letim. Ponekad subotom igram u svojim cipelama, bez navlaka, iz čistog hira. Vredi. Ostatak nedelje protiče banalno i slušam idiotske ulične komplimente, te direktne fraze, toliko jadne kad se uporede sa indirektnošću tanga.

I onda se ja, evo ovde i sada, skoro zalepljena za šank da imam pregled situacije, pažljivo zagledam u nekog starijeg kavaljera i osmehnem mu se. Oni najbolje igraju. Da vidimo koji će da se reši. Glavom mi klima onaj levo, malo sakriven iza stuba. To je tako delikatan pokret, kao da jedva, lagano spušta uho na sopstveno rame i sluša ga. Sviđa mi se. Čovek mi se sviđa. Otvoreno mu se smeškam i on tek tada ustaje i prilazi. Ne može se tražiti preterana smelost. Niko se od ovde prisutnih ne bi odvažio na odbijanje licem u lice, niko nije spreman da se vrati na svoje mesto odbijen, praćen podrugljivim osmehom ostalih. Ovaj zna da me ima i prilazi mi dugim koracima i izbliza mi se više toliko ne sviđa, sa svojim godinama i tom neprijaznošću.

Ovdašnja pravila mi ne dopuštaju da se napravim luda. Ustajem, on me vodi u malo zabačen deo podijuma i tamo - počinje da priča! I ne kao onaj što je pre izvesnog vremena prozborio samo da se izvinjava što mi neće uputiti ni reči, jer ja ovamo dolazim da igram, a ne da držim predavanje, rekao mi je i to je bio poslednji put da je otvorio usta. Ne. Ovaj mi priča onako uopšte, dirljiv je Kaže, jeste li videli, gospođo, kakva je kriza, i ja kažem da jesam, videla sam, fala bogu da sam videla, mada ne kažem tim rečima, pravim se fina, Sonja: - Da, gospodine, kakav užas, ali on me ne pušta da proširim temu, već me čvrsto grli i na sledeći takt vodi da igramo. Ovaj me neće pustiti da se mučim, tešim se, prepuštena i zanemela. Tango postaje čista koncentracija, kosmičko razumevanje. Uspevam da zabacujem nogu kao ona u heklanoj haljini, ona debela što toliko uživa, što tako dobro zabacuje svoje zaobljene listove da čovek zaboravi na ostatak njene izdašne građe. Igram misleći na debelu, na njenu zelenu heklanu haljinu - kažu da je to boja nade - na njeno zadovoljstvo dok pleše, ona je replika, a možda i odraz zadovoljstva koje sigurno oseća kad hekla; široka haljina za njeno široko telo i sreća dok zamišlja trenutak kada će je pokazati dok pleše. Ja niti heklam, niti plešem tako dobro kao debela, iako sada jeste tako jer se desilo čudo. Kada se stvar završila i moj pratilac mi ponovo priča o krizi, ja ga ganuto slušam, ne odgovoram, dajem mu prostora da doda:

Jeste li videli koliko su otišle cene hotela? Ja sam udovac i živim sa dvoje dece. Ranije sam dami mogao da platim restoran i da je posle odvedem u hotel. Sada samo mogu da pitam damu da li ima stan, i da li je u centru. Jer, za jedno pile i flašu vina imam. Sećam se onih nogu - mojih - što su letele, kao da su od filigrana. Mislim na debelu koja je tako srećna sa svojim srećnim čovekom, čak mi se budi iskreni poriv da heklam.

- Stan nemam - objašnjavam - ali imam sobu, čistu, u jednom pansionu na vrlo dobrom mestu. I imam tanjire, escajg i dve zelene kristalne čaše, one visoke. - Zelene? One su za belo vino.

- Da, za belo.

- Žao mi je, ali ja belo vino ne mogu ni da taknem.

I, ne napravivši više nijedan krug, rastajemo se.

Oni koji znaju španski jezik mogu ovde da pročitaju ovu priču i u originalu.